Pakao, čistilište...

Sad znam: Nije ni trebalo da živim.

Sad znam zašto se čitavog života osećam ovako.

Rođena sam, a kao da nisam.

Rođena sam mrtva.

Znala sam to odavno iako se ni o tome nikada nije pričalo u mojoj porodici. Znala sam, ali nisam razumela.

Gledala sam maločas film o tome. Dete se rodi i ne udahne kiseonik, ne zaplače, ne pokrene se. Bude samo plavo i nepomično. Tako sam ja rođena. Rođena bez snage da se suprotstavim ovom svetu. Rođena u svojoj tišini.

Bilo je to jedne noći kod tetke. Tata i ja smo spavali kod njegove sestre. Njih dvoje se dugo nisu videli, a ja sam bila umorna i ubrzo sam zaspala u trosedu dnevne sobe. Njih dvoje su pričali u trepezariji. Kroz polusan, a sigurna sam da to nije slučajno, prilsuškuvala sam razgovor. Intuicija mi je govorila da iako umorna, moram da ostanem barem u stanju u kojem mogu da registrujem zvukove oko sebe.

„Njih dve su jako dobra deca. Dolaze kod mene na posao. Uvek nasmejane. „Čika Mićo, čika Mićo!“ Meni drago što mogu da pomognem. Ipak je njihov pokojni otac moj kolega. Mada za života nismo baš sarađivali. Poštovali smo se i to. Kad je umro, ona je ostala sa njih sedam. Morala je da radi. A nije znala posao. Tako sam se ja tu našao. Njih dve najstarije me jako vole. Zamisli, one ne piju kafu!“

Moj otac je veličao dve potpuno prosečne devojčice dok je mislio da ja spavam. Ni reč nije rekao tetki o svojim ćerkama. Samo je o njima pričao. A najviše me je zabolelo ne što su mi uzimale oca i supruga moje majke već što moj otac o meni pojma nije imao, a osuđivao me je. Znam ja šta koja njegova priča znači. Znam ja šta koja njegova intonacija poručuje. Sve mi je, na žalost, bilo jasno. Plakala sam te noći. Plakala sam i dok je on odlazio na spavanje i bio tu na manje od par metara od mene. Patila sam što znam kakve su kad uveče izađemo u grad. Znam šta su muškarci mislili o njima i za šta su ih koristili. Ali, zaboga, one „ne piju kafu“!

U to vreme sam bila dobro dete. Nisam imala momka, nisam pila kafu, ni pušila. Kao što ni danas sa toliko godina iza sebe to ne radim. Moj otac i danas mi potura okrajak hleba, jer za dosadašnjih toliko godina nije upamtio da ja to ne jedem.

Moj otac je upoznao moja dva momka, a znao je za njih trojicu ukupno. Moj otac je zaustavio na ulici čoveka kome se ispovedio da je poludeo od mene, jer nam muškarci stalno „defiluju kroz kuću“. Čovek kome je on otvorio dušu je došao da mi to kaže, izvinjavajući se što mora to da mi prenese. On sam nije mogao da nosi taj teret, „znajući te“. Ja sam samo sedela i ćutala, okružena svojom tišinom. I onda je sat vremena govorio o tome da ne razume kako otac može tako da govori o svom detetu, sve i da je tačno. I dalje sam ćutala.

Prozori sobe u kojoj sam odrasla gledaju na prozore jedne Ivane. Ivana je godinu dana starija od mene i od svoje desete godine se zabavlja sa momcima. Ivana se udala sa 19 za dečka 3 godine mlađeg od sebe, jer je bila trudna. Ivana se razvela posle porođaja i nastavila da izlazi sveke večeri u grad. O Ivani govore strašne stvari. Moja mama nikada u to nije poverovala. Uvek mi je govorila da sam ljubomorna na finu devojku kakva sama nisam. Ivani je umro otac pre mesec dana. Kada je mama srela Ivaninu mamu, ona joj se izjadala kako je njen suprug umro od sramote svoje kćeri. Moja mama je meni to prenela i odgovorno ustvrdila da ona pojma nije imala da je Ivana takva.

Patim od nekog blagog oblika manije gonjenja.

Pored života u stalnom iščekivanju da se nešto, a ne znam tačno šta loše desi, moram i stalno da se osvrćem. Čim izađem iz zgrade, ja prvo pogledam da li je ko od komšija video u kojem smeru sam krenula. Zatim, dok idem dalje, osvrćem se da me neko ne prati.

I tako godinama!

Osećam poglede na svom potiljku. Osećam da mi neko ide u korak, diše za vratom. Kad se osvrnem, vidim samo nepoznata lica. Ali ni onda nisam sigurna da je to baš tako. Možda me neko vreba iz kola u prolazu, iza drveta, a šta ako se sakrio u kafiću...

Mislila sam da je to posledica toga što stojim iza stava da je svet mali i da je u sedam koraka moguće doći do bilo koga na Planeti. Priča ide dalje u smeru da radim stvari kojima se ne ponosim pa me to opominje neki moj unutrašnji čikica koji kaže: „Ne, ne!“ I još sam svesna da je sve što se kaže, radi, misli podložno proveri. Nema šnase da me neko slaže osim ako mu ja to ne odpustim. Uvek i u svakom trenu mogu sve da proverim.

Međutim, poslednjih dana, filmska traka u mojoj glavi odmotava se do neslućenog vremena. Shvatim da sam žrtva nerazumnih ljudi. Shvatim da nisam kriva:

Zabavljala sam se sa jednim dečkom u srednjoj školi. Mojim roditeljima je ta veza bila ravna skandalu. I to samo zato što je stariji od mene 6 godina ( tata je od mame stariji 5, primer autora ) i što nije imao ambicija da studira. Sa ove distance, ta veza zaista nije bila za mene, ali ja sam bila zaljubljena i to mi apsolutno nije bilo važno. Bio je divan prema meni. Nisam imala šta da mu zamerim. Moje je to još više plašilo uprkos mojim rečima da ja već sada ( tada ) znam da je ta veza neodrživa. Tražila sam od njih samo malo vremena da uživam i malo poverenja u moj racio. Njima je to bila potpuno... ne znam šta... ne mogu da pronađem reč...

Tako su i počeli sa zabranama izlazaka, pretnjama. Ja se na to nisam mnogo obazirala. Bili su užasnuti nemogućnošću da mi nametnu svoje mišljenje. Ipak, trudila sam se da ih ne provociram: Nisam sa njim izlazila u grad, šetala i ostalo. Onda je počelo.

Krenem ja u školu, majka je već ispred škole. Krenem sama u šetnju, naletim na ćaleta iza ugla. Vraćam se iz škole, mama je kod prijateljice čiji prozori stana gledaju na školsko dvorište, a znam da bar sto godina nije bila kod nje. Iskakali su kao ona igračka sa oprugom u kutiji na najrazličitijim mestima. Tada sam prvi put posetila psihologa. Sve sam joj ispričala. Rekla je da razume i htela da vidi mamu. Mislila sam da će biti na mojoj strani, a samo je kao najgora baba-tračara prenela mojoj mami baš sve što sam joj rekla.

Elem, kad mi je dečko dosadio, raskinula sam sa njim. Da čovek ne poveruje, iako je znao za sve moje traume zbog proganjanja roditelja, počeo je da radi to isto! Satima je stajao ispred moje zgrade. Bojala sam se da izlazim u to vreme. Ako bih i uspela nekako da izađem, za pet do deset minuta stvorio bi se iza mene gde god da sam i s’kim god da sam. Ništa nije radio. Samo je stajao i buljio u mene. Jednom sam g ošamarila na sred nekog mačo kafića, rizikujući da me lokalni krimosi istog časa upucaju muške solidarnosti radi. Nisu me upucali, jer verovatno nisu mogli da veruju da to gledaju. Jednom sam mu pljunula u facu, bukvalno. Ni to nije pomoglo.

Baš tu negde je ona filmska traka sagorela. Ne sećam se kako se sve to završilo.

Ja sam ŽRTVA!

Kad sam bila u srednjoj školi, upoznala sam dečka koji je te godine završavao fakultet. Upoznala sam ga u selu u kojem su živeli moji i njegovi baba i deda. Ne sećam ga se iz ranijih godina. Znam da je imao devojku. Sandra se zvala. Bila je prsata solistkinja jednog folklornog ansambla. Ja sam bila skoro pa ravna. Njeni baba i deda su, gle koincidencije, živeli u selu 4km udaljenom od onog u kojem smo mi provodili leto.

Njihova ideja bila je da u isto vreme budu kod svojih baba i deda kako bi čak i tada bili blizu jedno drugome. Uostalom, 4km se prepešači za pola sata.

Kad smo se mi upoznali, ja sam volela da odlazim u 4km udaljeno izletište od sela. Naravno, u suprotnom pravcu od „njenog“ sela. Verovatno da sam mu bila zanimljiva, slatka ili šta god i on je rešio da umesto da ode uveče kod devojke, ide sa mnom.

I danas moram da se osmehnem kad se setim njegovog blago telećeg izraza lica kada me je te večeri video u malo pristojnijem izdanju nego što je navikao. Sećam se da sam imala bele cigaret pantalone, bodi majicu dugih rukava, ali otvorenog dekoltea, bele patike i džemper preko ramena. Dok sam ulazila u njegovo dvorište, primetila sam ga za stolom kuhinje kako jede. Kad sam ušla u kuhinju, samo je prestao da žvaće.

To veče smo se ljubili u mraku iza hotela. Ljubio se pohotno. Smejala sam se beskrajno kao i uvek kad me muškarci zabavljaju, a da toga nisu ni svesni. Naša druženja nastavljala su se iz večeri u veče, a potom i iz dana u dan.

Na devojku je zaboravio potpuno. Pojavila se jedne večeri u njegovoj kući. Pošto ga nije našla, a njegovi su joj rekli da je na izletištu, samo je rekla njegovoj mami da joj se pravdao da ga mrzi da svako veče pešači.

To je trajalo dok nisam opet srela Vladimira. Ćutao je, osećao je, a ja nisam krila.

...

Sreli smo se desetak godina kasnije. Oženio se. Ima ćerku. Nismo pričali o nama. Da situacija bude još uvrnutija, nešto kratko sam bila i sa njegovim bratom. Do momenta susreta nisu znali da su obojica „bili“ sa mnom.

Saseklo me je za tren ono što mi je rekao. A rekao je da sam još tada pokazivala znake da volim da vrtim muškarce oko malog prsta. „Ne mogu ni da zamislim koliko si se do sada usavršila u tome!“

Vreme je da prestanem da lažem sebe. Odrasla sam u paklu.

...

Sad mi treba malo vremena da udahnem vazduh i saniram napad panike koji me uzima pod svoje.

...

1, 2, 3... Još samo malo... 98, 99, 100. Skoro pa nova!

Dakle, celog života ubeđujem sebe da živim u skladnoj i harmoničnoj porodici. Guram pod tepih svesti sve ono što me izgleda godinama iznutra glođe. Pitam sebe, da li je moguće da smo mi spolja crvena i sočna jabuka koja unutra truli u najgorem smradu. Boli kad samo pomislim na to. Kad se setim da je to stvarnost, dođe mi da umrem istog trena!

Danas posle svađe sa majkom, bacila sam se u krevet. Kao da imam opet 15 godina! Bruka! I dok sam opet plakala u jastuk, setila sam se da sam godinama unazad u baš ovakvim situacijama smirivala sebe tako što sam molila Boga da umrem. Dugo bih ponavljala reči te svoje molitve u sebi. Onda bih malo pomalo prestala da plačem. Ostajao je samo jecaj i moje natečene oči. Na redu bi dolazilo mučenje same sebe. Zamišljala bih šta bi ostalo na ovom svetu posle mene. Po čemu bi ( ako bi ) me pamtili. Kako bi izgledalo opraštanje od mene u mrtvačkom sanduku. U šta bi me obukli. Šta bi mi spakovali za onaj svet. Ko bi sve došao. Ko bi plakao. Koliko bi cveća i ljudi bilo na sahrani.

Evo, i dok ovo pišem, moji se svađaju:

-          Crkni, đubre!

-          Ti si luda!

-          Ti si još luđi!

-          Ma, ti si luda milion posto!

-          Marš u svoju sobu!

-          E, baš neću. I crkni!

-          Da bog da ne ustao iz tog kreveta!

-          Jebem ti ološ! Jedi govna!

-          Ja ću ih jesti, ali ćeš ti crći pre mene. Da mi je jedan dan da živim posle tebe!

Etc, etc...

Da! Stala sam kod svoje sahrane. U stvari, to bi bilo to.

-          Sine, hoćeš da jedeš? ’Ajde, molim te, dođi.

Kao da se ništa nije dogodilo. U njihovom svetu, kad bolje razmislim i nije. To je nekako postala njihova svakodnevica. Navikli su na to. Dobro im je tako. Čak su spremni na to da im postane mnogo gore, ali ni na kraj pameti im ne pada da urade bilo šta da promene i mrvicu svog života!

Ne znam da li su tako ušli u vezu, brak. Nikada nisu pričali o tome da su se nekada voleli, zabavljali, uživali. Nikada nisam imala hrabrosti da ih pitam. Nikada mi nisu rekli da me vole. Nikada me nisu pohvalili.

„Spolja gladac, a unutra jadac.“ Ovo je tipična malograđanska porodica: Roditelji srednjeg stručnog obrazovanja, godinama rade, stekli su kuću, kola, vikendicu, nigde nisu putovali, ne čitaju knjige, novine, sve su kao žrtvovali za porodicu, „a mogli su i oni da putuju po svetu kao drugi“.

Kuća se raspada. Propast srednje klase: kauč odavno ima rupu, vodokotliću uvek treba gurka, otpadaju šarke sa ormara, veš mašina je više rasturena, nego ispravna.

Tata pije, farba mamine kose je isprana. U vitrinama, kristal kao znak da je ovo nekad bila građanska porodica.

Ja ovde ne pripadam. Nikad i nisam. Oni mene ne razumeju. Ja njih ne razumem. Ono što oni nazivaju zrelošću, za mene je samo ritualnost. Uspeh jednako istinska nesreća. Nikada nisu pogledali duboko u sebe. Nikada nisu otišli dalje od svesnog, dakle površinskog.

I šta sad?

Bio je tu negde i neki simpa lik. Simpa jer sam od samog početka znala da mogu da ga izludim. Čim me je video, zaljubio se. Oči su ga odale. Samo je zverao u mene. Nije slušao ono što sam govorila. Već je bio negde...

Sa njim sam prvo igrala toplo-hladno: Kad mi je priznao svoju ljubav do groba, ja sam „otvorila“ svoje srce. Pao je na najgluplju, standardnu priču na svetu! Kao on je divan i tra-la-la, a ja sam grozna truć-bla. Patio je u svojoj tišini ( ah, kakva romantika! ) neko vreme. Onda sam se ja kao predomislila. Istina je da te večeri nisam imala gde da spavam. Znao je on i to, ali...

Zasipao me je cvećem i poklonima. Pisao je blog o meni. Spremao mi večere na kojima su se sveće slagale sa dezenom stolnjaka. Zvao me da živim kod njega. Zbog mene je ostavio pušenje i upisao postdiplomske. Sa njim nikada nisam svršila. Ali zato jesam sa likom sa kojim sam provela do odnosa ukupno 4 sata svog života. Bedno...

Posle jedno godinu dana „veze“, simpa se malo umorio. Prestao je da se javlja posle jednog susreta prilikom kojeg mi je dao sve one poklone koje je uredno ranije kupovao za mene, a zatim strateški planirao vreme slanja.

Nisam se mnogo bunila. I njegovo vreme je već bilo isteklo.

Ima jedna stvar u vezi sa mnom. Volim da mislim da sam njihova najveća i nikad prežaljena ljubav. Ne znam zašto. Želim im sve najbolje u životu, ali ako se u tom istom životu slome, ja sam srećna jer mislim da je zbog mene. Bolesno...

I tako, u trenucima jedne dosade, ga okrenem. Čovek se javi. Ispričamo se mi. Čak me pozove na vikend sa njim. I opet, tako, završim ja jedne noći kod njega. Sex je bio najbolji do sad sa njim. Znala sam da neće na dobro izaći.

Rekao mi je da me više ne voli. Da je posle mene imao samo jednu devojku i da nije išlo. Sad je zamrznut. Ima prijatelje, posao i to mu je dovoljno. Prespavala sam na kauču, jer sam tako htela i ujutru sam demonstrativno otišla bez čaja i reči. Mislila sam da će krenuti za mnom. Molio me je da ne idem, zatim me neko vreme gledao dok odlazim, ali nije krenuo za mnom.

To je bilo najbliže izgubljenoj bitki ikada u mom životu. Sebe sam brzo utešila da je on na gubitku.

Ne lezi vraže, poslao mi je mail posle nekog vremena. Znala sam da ne može on na mene da bude ljut. Isto tako, moja mora biti poslednja. Zato sam mu i poslala prva mail. Bio je to neki forward mail. Potpuno bezličan. Potpuno očekivano, on se upecao. Na mail, nisam odgovorila. Zatim je stigao i sms sa dilemom da li sam još uvek ljuta na njega. Posle tri sata sam odgovorila da sam u inostranstvu. Čujemo se kad se vratim za vikend. E, to je odličan sms! Ne zatvara vrata, drži do mene, ostavlja mu prostora, ne precizira ko će koga zvati, ali ako odluči da to učini, može da me dobije za vikend. Baš tako je i bilo. Samo ni tada se nisam javila. Neka se još malo krčka...

Žene foliraju orgazme. Ja foliram da mi se nije desio... Ponekad je teško, nekad ne. Fora je da uglavnom želim još. Treba mi to osećanje blaženstva. Treba mi da ga što duže živim. Kao da mi čitav život stane u tih 20-ak sekundi. Oslobodim se napetosti koju tako brižljivo skladištim u sebi. Valjda tako nadomestim nemogućnost opuštanja. To je jedini način da izgubim tlo i prepustim se nekome i nečemu što u ovom slučaju ni na koji način ne može biti zloupotrebljeno. Nema strepnje, straha, svega onog što me plaši na smrt. Ura!

Želim, želim, hoću, ali ne mogu da se prepustim. Prokleta! Ne umem. Ne smem da izgubim kontrolu i svest ni na tren. Kao da će čitav svet da se sruši. Ili bar onaj moj svet. Zato što sam takva kukavica nikada nisam probala ni jedno „opojno sredstvo“. Znam da ću se navući za tren. Znam da će pocrkati sve moje kočnice. Znam da onda moram ne grudima, već golim srcem na bajonete, a ja se užasno bojim.

Bojim se iznenadnih zvukova, dodira ljudi, buba, stepenica, mraka, malih prostora... Bojim se da budem svoja, jer znam da sam nesavršena. Nesavršenost znači slabost. Slabost znači ranjivost. Ranjivost jednako bol, a bol ne podnosim.

Čak se bojim da kažem šta osećam. Govorim ono što se očekuje u određenim situacijama. Ranije sam jedan-na-jedan bila iskrena. Sada ni to ne mogu. Sve više se zatvaram. I ono što govorim ostaje nedorečeno. Bude sve divno i bajno i sjajno dok potpuno niotkuda ( tako izgleda spolja, kažu mi ) ne pokrenem neku drugu sebe koja govori ono što onom drugom ne bi ni palo na pamet da ja mogu da izgovorim. Nisam sigurna da li se ja promenim, ono što osećam ili samo pokulja istina iz mene. Uglavnom, nije prijatno.

I, eto. Valjda zato želim orgazme toliko jako. A nema ih onoliko koliko meni treba da budem opuštena, normalna, rasterećena...

A danas sam izašla sa svojim matorcem. Stariji je od mene tačno 33 godine. Njemu sam „kao“ bila verna oko godinu dana. A znao je kakva sam i opet je poverovao da sam baš od njega okrenula novu stranicu svog života, da sam se pokajala i rešila da se smirim.

Nikada nisam mislila da će se stvarno razvesti zbog mene. U glavi mi je bilo da ako ga do sada neka nije razvela, mislim dok je bio u punoj snazi, neću ni ja. Jednog dana mi je saopštio da je podneo zahtev za razvod braka. Bila sam u šoku. Naročito, što sam se još uvek viđala sam još dvojicom, a ponekad i trojicom, navodno bivših.

E, ljudi, da me ne shvatite pogrešno. Nisam ja ni nimfomanka, ni sponzoruša. Mada, priznajem, bolje bi mi bilo da sam bar jedno od ta dva. Ja to radim izgleda iz hobija i čistog zadovoljstva. Navučena sam na one leptiriće i onaj osećaj zaljubljenosti. Čim počne da bledi, odoh ja!

No, da se vratimo mom matorcu.

Ćudna je to priča. Imala sam 17 godina kad smo se upoznali. Mnogo vremena provodili smo zajedno. Iz profesionalnih razloga. Mrzi me da pišem o tome ( a i nije nešto preterano značajno za našu priču ). Bilo je tu varnica već tada, moram priznati. On je bio slobodnog duha, spreman na sve, a ja opterećena ( tada ) malograđanskim moralom. Životi su nam se čudno ukrštali: na dve, pet, sedam i više godina. Uvek je postojalo ono nešto. Nikad nisam smela da idem do kraja. A čini mi se ni on nije bio preterano hrabar kad sam ja u pitanju.

Nikad neću zaboraviti naš prvi poljubac. Bilo je to na nekom stepeništu. Bilo je hladno. Imao je plavu sportsku jaknu. Krenuo je ka meni, ali kao da nije verovao da ću ovog puta popustiti. Jednostavno sam mu ovlaš dodirnula usne. Ustuknuo je. Kad je pokušao da progovori, glas ga je izdao. Ma čula sam uzdah iz grudi koji mu se prigušeno oteo. Zastao je. Ne sećam se šta je rekao...

Elem, od kada sam u sadašnjoj vezi, ja zaista, ali zaista nastojim da raskinem sa svim prethodnim glupostima. Naravno, u to vreme sam bila sa matorim. Ni njemu nisam ništa rekla. Preklinjao me je da mu kažem o čemu se radi. Ja sam jednostavno ostajala nema. Bar u njegovom prisustvu. Što se mene tiče, leptirići su nekako utihnuli. Što je postajalo ozbiljnije, bivala sam svesnija da ga ne želim. Znala sam to od uvek. U stvari, želela sam ga za društvo, provod, ali ne i za muža. I danas mi zamera što sam ga odbila.

Sad moram malo o njemu. Iako ima koliko ima godina, ne izgleda tako. U jako je dobroj formi. Energičniji od bar 80% mladića koje ja poznajem. Pisao mi je pesme, pisma. Osećala sam se kao kraljica. Ni sex nije bio loš. Požrtvovan je u sexu do iznemoglosti. To me je ponekad nerviralo, da ne kažem iscrpljivalo. Itd, itd...

Zvao me je na ručak, večeru, u restoran, hotel ili šta god želim. Samo da se vidimo. Videla sam da pati, da voli. Rekla sam mu strašne stvari. Rekla sam mu da on ne voli mene zbog toga kakva sam već da voli sebe sa mnom, da voli iluziju da je ponovo mlad! Bio je šokiran. Normalno. Sve vreme dok sam govorila, znala sam da je i to jedna od mojih laži. Uistinu me je voleo.

Nije me mrzeo ni posle ručka. Ali nisam rekla da volim drugog.

Odakle da počnem, pitam se. Da li od skorijih događaja ili ranijih? Svi su skoro podjednako amoralni, ako uzmemo za kriterijum ( pretpostavimo ) univerzalnu moralnost.

Elem, moj sadašnji dečko je divan. Da počnem od njega. Stariji od mene – taman. Obrazovan. Nežan. Uviđajan. Pažljiv. Luckast. Zgodan i lep. Sex nam je fantastičan.

Ali... Uvek neko ali...

Ja ne mogu sa njim da svršim. Oralno svršim sa njim i po 7 ( slovima: sedam ) puta za redom! Ali kad je u meni, nikako. Napaljena sam. Mislim i da ga volim, ali ne ide. On, pak, doživljava fantastične orgazme: dugo traju i duboki su. Onda malo pati on, malo patim ja zbog takve situacije.

Zašto ovo pominjem. To je sada moja olakšavajuća okolnost. Rekla sam sebi: Kad počneš da svršavaš sa njim, nema više švrljanja. Naravno da znam da je to laž. Čista i iskrena kakva sam retko kad u životu ja bila.

I tako, ja onda okrenem svog prvog ( sada bivšeg ) sa kim se u ono vreme nisam kresala. Držali smo se za ruke, ljubili do ludila i čak svlačili, ali kresnuli se nismo. Iz ove prespaktive, strašna greška! Čovek ima tako dobar kurac da bih ga ja lično izlila u bronzu i po njemu napravila the best vibrator na svetu! Naravno da mu to nikad nisam rekla. Nisam luda...

On mene i dalje voli. Osećam. Ja sa njim sada ne mogu ni da se poljubim. Kresnemo se i po pet puta za noć ( svih pet puta svršim do u nesvest! ), a ja za njega ništa ne osećam. On je samo fantastičan vibrator. Inače je jako potentan. Tako nešto do sada u životu svom videla nisam. A glup je do bola, na žalost...

Inače, čitala sam negde da su glupi muškarci potentniji i bolji ljubavnici. Kao ne misle ni o čemu već samo o sexu. Po pravilu, i muškost im je veća, da ne kažem duža. Onda sam upoznala Đura Šušnjića sa njegovom lepšom i jedno 30-ak godina mlađom polovinom. Nisam mogla da se otrgnem utisku i samo sam mislila: Jadna njegova žena...

I tako, zove mene sadašnji dečko i onako nežno i divno kako samo on ume, trubi o tome kako ima bezgranično ( citat! ) poverenje u mene, ali kako treba pričati o svemu pa i o mogućnosti da se tako nešto desi. A to je kao njegov problem, njegova nesigurnost. Ja držim slušalicu glavom i ramenom i navlačim crvene gaćice. Brus mi ne treba. Nosim haljinu golih leđa. I slažem se sa svim što on kaže pa čak i time da je najgore ako se za prevaru i ne sazna, jer sve onda jedna velika prevara. Za vreme razgovora mi stiže sms i ja odgovaram: Barbika će biti spremna za pola sata. Cimaće kad da je pokupiš.

Završavam telefonski sa Ljubim te, navlačim one štikle i sjurim se niz četvrti sprat.

Ovde ću da mrzim sebe. Treba mi takvo mesto. Treba mi da konačno nekome ispričam o tome kakav sam nečovek.

Žene su veštice! Sve od reda. Nema, bre, dobrih. One „dobre“ nemaju muda da rade ono što žele. A žele svašta! Sve gore od gadnijeg.

Muškarci su bolji ljudi! I bez obzira na svu žensku kuknjavu. Oni su ili lažljivi ili mrze, a ponekad i vole. Ali su skoro uvek iskreni. Ako žena ima i najprimitivniji radar, uvek će znati na čemu je.

Ali njihove laži su sofisticiranije. One umeju da lažu za Oskara. I da ne trepnu!

Eto ja, na primer. Bila sam verna samo svom prvom momku. Imala sam 16. Kasnije, i kad sam volela, varala sam. Varam i dalje divnog čoveka. Ma ne divnog. Predivnog!

Odgovor mi je dao jedan bivši koji ni ne sluti kolike sam mu rogove nabila. U sred tako romantičnog raspoloženja, rekao mi je da ja umem da pripadam, ali se bojim toga. Sledila sam se. Istina je živa. Iako sam se predivnim čovekom, i dalje držim na uzici još njih nekolicinu. I to mi uvek prolazi. Niko ni o kom pojma nema. Praštaju mi ono što drugim ženama trpeli ne bi.

Ne, ja nisam neka fatalna žena. Potpuno sam prosečna i obična. Čak da me sretnete na ulici, ne biste me ni primetili. Doduše, imam malo bolju bulju i noge od proseka, ali to je sve. Suština je da umem da glumim. Glumim i kad ih gledam, dodirujem, volim... Oni se pale na to. Ne razumem...

I svi misle kako sam divna, iskrena, sjajna, neponovljiva. To ide dotle da mi istim nadimcima tepaju!

A ja? Ja se grozim same sebe. Povraća mi se kad osetim njihov dodir. Ali i dalje nastavljam sa tim farsama.

Više od svega bih želela da se nekome potpuno predam zauvek. Bojim se. I tako „dan za danom“...

Dok mi se nešto strašno ne desi, rešila sam da bar u virtuelnom svetu ( ah, kakvog li apsurda! ), progovorim o sebi kakva jesam.

Do čitanja!