Sad znam...
Published on 09/04,2008
Sad znam: Nije ni trebalo da živim.
Sad znam zašto se čitavog života osećam ovako.
Rođena sam, a kao da nisam.
Rođena sam mrtva.
Znala sam to odavno iako se ni o tome nikada nije pričalo u mojoj porodici. Znala sam, ali nisam razumela.
Gledala sam maločas film o tome. Dete se rodi i ne udahne kiseonik, ne zaplače, ne pokrene se. Bude samo plavo i nepomično. Tako sam ja rođena. Rođena bez snage da se suprotstavim ovom svetu. Rođena u svojoj tišini.
Nisam citala ranije postove, i nadam se da je ovo knjizevnost, a ne stvarnost.
I ja se nadam da je ovo neka apstraktna umetnost/knjizevnost koju ja ne razumem...
Jer ako je stvarnost jezivo je skroz... i plasi me... mnogo...
Ako ovo jeste stvarnost, znaci da si ipak udahnula, pokrenula se. Ne daj da te toliko daleka proslost saplice.
A svet... svet je da se u njemu i sa njim zivi.
A ja znam koliko si ziva...
POSTOJI NEŠTO ŠTO TREBA DA ZNAŠ - NEMA VEĆE SREĆE ZA MAJKU KAD SE POSLE TE MUKLE TIŠINE NAKON POROĐAJA RAZLEGNE DEČIJI PLAČ‚‚
Užasno se osećam. Užasno...
Hvala vam!
Nisam čitala ranije postove, ali sudeći po ovom hoću. Nova sam ovde, slučajno naiđoh na link tvog bloga.
Tekst privlači. Nadahnut je. Jednostavno... Ne može se opisati, ali se nadam da ovo nije stvarnost.