Pakao, čistilište...

Bio je tu negde i neki simpa lik. Simpa jer sam od samog početka znala da mogu da ga izludim. Čim me je video, zaljubio se. Oči su ga odale. Samo je zverao u mene. Nije slušao ono što sam govorila. Već je bio negde...

Sa njim sam prvo igrala toplo-hladno: Kad mi je priznao svoju ljubav do groba, ja sam „otvorila“ svoje srce. Pao je na najgluplju, standardnu priču na svetu! Kao on je divan i tra-la-la, a ja sam grozna truć-bla. Patio je u svojoj tišini ( ah, kakva romantika! ) neko vreme. Onda sam se ja kao predomislila. Istina je da te večeri nisam imala gde da spavam. Znao je on i to, ali...

Zasipao me je cvećem i poklonima. Pisao je blog o meni. Spremao mi večere na kojima su se sveće slagale sa dezenom stolnjaka. Zvao me da živim kod njega. Zbog mene je ostavio pušenje i upisao postdiplomske. Sa njim nikada nisam svršila. Ali zato jesam sa likom sa kojim sam provela do odnosa ukupno 4 sata svog života. Bedno...

Posle jedno godinu dana „veze“, simpa se malo umorio. Prestao je da se javlja posle jednog susreta prilikom kojeg mi je dao sve one poklone koje je uredno ranije kupovao za mene, a zatim strateški planirao vreme slanja.

Nisam se mnogo bunila. I njegovo vreme je već bilo isteklo.

Ima jedna stvar u vezi sa mnom. Volim da mislim da sam njihova najveća i nikad prežaljena ljubav. Ne znam zašto. Želim im sve najbolje u životu, ali ako se u tom istom životu slome, ja sam srećna jer mislim da je zbog mene. Bolesno...

I tako, u trenucima jedne dosade, ga okrenem. Čovek se javi. Ispričamo se mi. Čak me pozove na vikend sa njim. I opet, tako, završim ja jedne noći kod njega. Sex je bio najbolji do sad sa njim. Znala sam da neće na dobro izaći.

Rekao mi je da me više ne voli. Da je posle mene imao samo jednu devojku i da nije išlo. Sad je zamrznut. Ima prijatelje, posao i to mu je dovoljno. Prespavala sam na kauču, jer sam tako htela i ujutru sam demonstrativno otišla bez čaja i reči. Mislila sam da će krenuti za mnom. Molio me je da ne idem, zatim me neko vreme gledao dok odlazim, ali nije krenuo za mnom.

To je bilo najbliže izgubljenoj bitki ikada u mom životu. Sebe sam brzo utešila da je on na gubitku.

Ne lezi vraže, poslao mi je mail posle nekog vremena. Znala sam da ne može on na mene da bude ljut. Isto tako, moja mora biti poslednja. Zato sam mu i poslala prva mail. Bio je to neki forward mail. Potpuno bezličan. Potpuno očekivano, on se upecao. Na mail, nisam odgovorila. Zatim je stigao i sms sa dilemom da li sam još uvek ljuta na njega. Posle tri sata sam odgovorila da sam u inostranstvu. Čujemo se kad se vratim za vikend. E, to je odličan sms! Ne zatvara vrata, drži do mene, ostavlja mu prostora, ne precizira ko će koga zvati, ali ako odluči da to učini, može da me dobije za vikend. Baš tako je i bilo. Samo ni tada se nisam javila. Neka se još malo krčka...